КЦ Блог

---

03.04.2020

ЛЕКОВИТЕ ПРИЧЕ: КРОКО, ЦАРЕ!

Причање прича може бити и лековито. У жељи да помогну родитељима и деци да што лакше прођу кроз овај период неизвесности и промењених животних навика, наши аутори и сарадници шаљу нам баш такве, лековите приче. Читајте их у кругу породице, разговарајте о прочитаном, надограђујте их и мењајте, а онда и сами стварајте своје приче и делите их с другима. Тако ћемо се сви осећати боље и из ових необичних околности изаћи креативнији и богатији!

КРОКО, ЦАРЕ!

Крока је, лепо вам име каже, љубитељ крокодила.
Да, да, од раног детињства.
Крокодиле је заволео на први поглед угледавши их у књизи коју је добио за рођендан. А волео је и да звирне у Општу енциклопедију када га нико не види. Општа енциклопедија је била тешка књига за његове године. Да би је узео у руке, било је потребно да се попне на столицу, коју је пре тога морао да донесе из кухиње. И да тихо отвори, па брзо затвори врата собе у којој је била полица с књигама. А пре свега тога, морао је да објасни Вилију да сме само да дише, и то врло тихо, ако хоће да се дошуња с њим до енциклопедије.
Баш је давно било када је добио прву књигу о животињама, с крокодилом на насловној страни. То је она књижица коју ти убаце у каду или коританце, зависи од тога у чему се купаш. Да је одмах могао да бира, Крока би свакако изабрао коританце. Али чим је могао ствар да узме у своје руке, то јест чим је ојачао толико да пластично корито сопствене величине може да подигне бар неколико сантиметара изнад земље а да притом не падну ни он ни коритио – јавно је протестовао ако га сместе у каду.
„У кориту можеш да машташ“, говорио је одраслима.
Добро, можда не баш тим речима.
У кориту можеш да замишљаш да си у дубокој слаткој води, а ако имаш неког снажнијег поред себе ко хоће да те мало погура или повуче, можеш и да пловиш. Крока је имао све услове: имао је слатку воду, корито, имао је слику крокодила за којим плови и броди, а имао је и заставу са сопственим грбом. Његов грб је, додуше, био преузет из Опште енциклопедије и одрасли се баш и неће обрадовати када буду видели рупу на 456. страни. Но, надајмо се да је још дуго неће отворити пошто сада имају друге начине сазнавања о природи и животу. Крока је крокодилу из енциклопедије мало доцртао очи маминим уљаним бојама, нацртао му је и обавезну птицу да му одржава хигијену и још понеки детаљ.
Крока је имао, да се вратимо причи, и најважнији услов за пловидбу: имао је Вилија да га снажно вуче.
Вили је имао довољно година за тако храбру мисију и, што је најбитније, никоме неће рећи какав је план Крока направио.
Име Крока је било тајно – смишљено само за неколико најупућенијих сарадника: Вилија и деду. Додуше, деда је, кад је први пут чуо да Крока планира да пође у лов на крокодиле, широко отворио уста да нешто гласно изговори, али му је Крока понудио и своју крофну. И деда је занемео – од крофне!
Крокини укућани увек журе, сви имају врло важна посла, прескачу једни друге, али и обећана дружења с Кроком само „лете“ кроз кућу, а Крока их помно посматра. Он, деда и Вили једва чекају да сви оду и оставе их...
На миру?
Ма не, какав мир!
Какво мировање!
Њих тројица тад спремају своје ствари и крећу у лов на оближњој реци. Лове сваки своје: Крока крокодиле, деда, као и обично, ситну рибу, а Вили лови сваки Крокин покрет.
Крока је прави професионалац: навуче шушкаву јакну, заврне рукаве и обује гумене чизме. На гуми се лако црта фломастерима, па је он по њој исцртао крокодилску кожу. На чизме је, за сваки случај, залепио и опасну шиљату чељуст од картона.
И тако су сва тројица стајала на обали.
Баш су дуго стајали, као кад чекаш аутобус за Авалу.
Деда и Крока су имали удице, Вили је имао поглед усмерен ка води: од њега се очекивало да први примети страшног крокодила. И прошло је много мање времена од оног кад чекаш аутобус за Авалу, а Вили се одједном узврпољи и поче да трчи лево-десно, лево-десно. Крока је разумео сваки покрет, забацио је удицу, а деда је у чуду гледао шта се дешава: он у целом свом животу није уловио сома већег од 15 кг, а Крока је уловио, и то на мушицу – огромног крокодила. Разумљиво, крокодил се веома уплашио када је видео ову тројицу, а поготово када је угледао шпицасте картонске зубе на чизмама, опасније од сопствених! Суочен очи у очи с њима, већ је помислио: „Ето мени краја!“.
Али страшан део приче остављамо неком другом. Наша прича се завршава овако:
– Не бој се, Кроко! – рекао је Крока крокодилу и, исто онако како деда ради с белком,  буцовом, толстолобиком или гргечом (за сома није био сигуран) – цмокнуо га је посред главе тако јако да је обала одзвањала!
И затим је вратио крокодила у воду!
– Кроко, царе! – рекао је деда. – Свака ти част!
Вили је лајао све време на путу до куће.

....

Весна Ћоровић Бутрић,  новинарка и списатељица, ауторка је бројних књига за децу за које је добијала значајне награде. На Радио Београду је од 1984. радила емисију "Поштована децо", у то време једну од најслушанијих.  Од 1993. године је радила на Телевизији Београд, у Образовном програму,  а 2003. године се вратила на Радио Београд, на место одговорног уредника Програма за децу, младе и породицу, где ради и данас. ”Креативни центар” је објавио њен роман Бонго или Дружина ретких кућних љубимаца.