КЦ Блог

---

23.07.2020

Дневник мог превременог порођаја

У књизи ПУТ РОДИТЕЉСТВА: ОД МРВИЦЕ ДО ЗВЕЗДЕ прича о једној мајушној, нежној девојчици и њеним родитељима открива тајне пролазе до снаге да се и у најтежим животним ситуацијама иде даље.
Ова прича испричана из личног угла настала је са идејом да буде ослонац родитељима у првим месецима живота мајушне и осетљиве превремено рођене бебе.

С ауторком књиге Пут родитељства: од мрвице до звезде Милицом Лазаревић Јекић разговарали смо о настанку овог дневника, водича и приручника за родитеље превремено рођених беба.

Како је дошло до тога да Вашу личну причу преточите у књигу?

Књига која се бави превременим порођајем и свиме оним што он са собом носи родила се у мојим мислима у тренутку када сам схватила да толико мало знам о ономе што ми се дешава. Била сам потпуно неприпремљена. Била сам на неком новом почетку, учила корак по корак, у то прво време највише од лекара, који су били преокупирани оним што је био апсолутни приоритет: здравственим стањем моје бебице. Било ми је потребно да знам шта могу да очекујем, да научим да се прилагодим, да разумем, да пронађем снагу да се носим са том ситуацијом од животног значаја. Било ми је потребно да попричам са неким ко је прошао истим тим путем, да ме упути, охрабри и да ми својом причом поручи да ће све бити у реду. Мамина искуства су драгоцена.

Ова књига је моја остварена жеља да једног дана ја будем та мама која ће помоћи другим женама да се осећају боље и сигурније, посебно на почетку једне дивне стазе као што је мајчинство.

Како је ова књига настајала и како је добила баш овакву форму – дневнички део (мамин и татин), приручнички део и стручно медицински?

Књига је настајала дуго, стално је мењала облик, борила сам се да јој подесим прави тон, да је лишим сваке туге и бола, колико је то могуће, и да јој оставим оно што је заиста суштински важно – јасну поруку да све ружно пролази и да се свака препрека превазилази. Али свакако морамо да знамо како.

Превремени порођај јесте једна интимна прича, и због тога сам искористила наше дневничке белешке из тог периода. И муж и ја смо тада водили дневник на једном сјајном форуму, и то нам је много помогло да средимо мисли и истовремено пратимо развој ситуације. Било је то наше драгоцено место одушка. Дневници су најинтимнији писани облик, у њему нема скривања нити маскирања, из њега избијају чисте емоције. У мојој књизи то другим родитељима помаже да сами себе боље разумеју и то је драгоцено за њихов узбуркани емотивни свет. С друге, практичне стране, могу отприлике да стекну представу како тече опоравак бебе рођене далеко пре термина.

У приручнички део сместила сам сва наша искуства. Сунчица је у болници провела много времена и од самог почетка имали смо бројне изазове као родитељи, што се наставило и касније током њеног опоравка. Морали смо много да учимо и испробавамо, од тога како да се мазимо преко инкубатора, затим да вежбамо на поновном успостављању рефлекса сисања, како да је умиримо, нахранимо, пресвучемо у болничким условима, како да користимо сваки тренутак у терапеутске сврхе… Учила сам од лекара, сестара, других мајки, много читала, још више посматрала бебине реакције на све што смо примењивали. То сам коначно у књизи поделила са другим мамама и татама.

Стручно медицински део је изузетно важан, јер су дијагнозе које прате здравствено стање екстремно осетљиве бебе нешто што све родитеље благо речено ужасава. Наравно да се уплашите и самог латинског назива, а камоли онога што стоји иза њега. То знају и доктори, и увек пажљиво бирају приступ и речи којима ће родитељима пренети шта се тренутно дешава са њиховом бебицом. Зато сам уз помоћ др Милице Ранковић Јаневски, директорке Инстутута за неонатологију, и некадашње Сунчицине докторке, једноставним, питким речима објаснила неке од најуобичајенијих медицинских проблема са којима се сусрећу наше бебице, проблеме које је и наша девојчица имала, и превазишла.

На свом блогу Цвркутање већ дуго пишете цртице из вашег родитељског живота. Колико се разликовало писање за блог од писања књиге?

Цвркутање је блог који поетизује родитељство, филтрирајући из њега оно најлепше. Уз фотографије које то дочаравају, писање за блог је спонтано и једноставно, надасве искрено. Ти текстови се не шепуре нити саветују. Они се само радују, допуштајући и вама исти тај ослобађајући осећај.

Књига задржава тај тон – оптимизам и простор да се и сами пронађете у причи и у њој су остале моје водиље. Ипак, рад на књизи – јер то није само подразумевало писање, већ и прикупљање материјала и много размишљања и још више експериментисања – захтевао је много више. Али то је разумљиво, књига се бави изузетно важном темом, и ја сам морала да задржим озбиљност, уз сву ведрину која нам је прекопотребна, и која је морала да се провуче кроз причу као дискретан али неопходан зачин.

Да ли је било приручника за родитеље на које сте се угледали при писању? Које су то књиге које су вама помагале при родитељским дилемама?

Нажалост, о овој теми и даље се мало пише. То је за многе тешка и болна тема, и када једном затворе та врата, родитељи не желе више ни да се окрећу према њима. Пре више од десет година, када сам се ја породила, нисам имала да прочитам готово ништа о превременом порођају. Провукао би се ту понеки страни блог, личне странице на којима су жене делиле своја искуства. Сећам се једног приручника, који је био и остао један од најважнијих у овој области, који ми је после две недеље путовања светом стигао право у руке док сам лежала у болници са Сунчицом. Она је тада већ била завршила са одељењем интензивне неге, стање јој се стабилизовало, а ја сам се некако и даље осећала беспомоћно. Тај приручник написала је група америчких доктора-неонатолога с огромним искуством и њихови савети су ми много помагали. Ипак, у њему ми је недостајала топлина маминих речи. Требало ми је да чујем речи жене која је некада била ту где сам сада ја. Много тога разумете и постанете тога свесни када вам неко отвори своје срце.

Што се осталих приручника тиче, имала сам много поверења у оне који се ослањају на природно родитељсво, у њима има толико тога врло примењивог на живот са превремено рођеном бебом.

По вашем мишљењу - колико се родитељство учи, а колико је ствар инстинкта? Шта је вама била највећа лекција као родитељу?

Родитељство је префињена равнотежа између једног и другог. Инстинкт је оно што нас води и повезује, али знања нам дају практичне алатке, које нам помажу да растемо у складу са својим потребама и уверењима, заједничким. Једно без другог не иде.

Највећа лекција за мене као маму била је разумевање да је свако од нас другачији и јединствен, и да се, у складу са тим, дете не “одгаја”, већ му се “отварају врата” да расте. Такође, две кључне вештине потребне за родитељство попут мог су – стрпљење и смиреност. И даље их увежбавам, то је поље на коме непрестано учимо, јер све се око нас мења, па и ми сами.

Које су специфичности родитељства превремено рођеног детета?

Суштина је у речи “више”. Превремено рођене бебе захтевају више свега: времена, знања, вежбе, опоравка, стпљења, једном речју – више ваше пажње. За то је потребно много енергије, и ако рођење бебе од вас тражи да се прилагодите и велики део себе усмерите на своју бебу, бити родитељ превремено рођене бебе захтева додатно залагање. То је добро знати, јер онда имате у виду како треба да распоредите своје снаге и организујете своје време. У почетку је тешко, али све се учи, и све је могуће. Како расте ваша беба, мењате се и ви.

Које ствари речене у овој књизи би вам помогле, а нисте их знали у тренутку вашег превременог порођаја?

Мало тога сам знала у тренутку свог превременог порођаја. У ствари, нисам знала готово ништа! Нисам знала ни како се правилно изговара “неонатологија”! Да сам тада имала ову књигу поред себе, знала бих да нас чека дуг и трновит пут, али да ће на крају све бити добро. Знала бих шта све могу и треба да урадим за себе и своју бебу, за нас, као што бих и знала бих да се наша прича не завршава када изађемо из болнице. Била бих спремнија. Лакше бих се суочила са губитком. Била бих мање изгубљена и тужна, с већим осећањем контроле над свиме што се у мени и око мене дешава. Била бих више свесна чињенице да сам постала мама и да и поред тога што је моја беба у болници, моја улога за њу није занемарљиво мала. Боље бих распоређивала своје снаге. Иако чак ни тада нисам престајала да се смејем, давала бих себи више простора за радост. Јер сада знам било је толико тога због чега сам могла да будем мирна.

Шта бисте саветовали људима блиским родитељима превремено рођене деце – како могу да им помогну?

Присуство и оптимизам увек помажу, свуда, па и овде. Треба да имају у виду да је у почетку код мајке најинтензивнији осећај кривице, и са тим сазнањем треба да нађу начина да је охрабре, било лепом речју, цветом или добром причом. Код очева је најизразитији страх, па би ваљало да му се помогне да мисли преусмери у неком другом, реалнијем правцу. Никако не треба смести с ума да су ти људи управо постали родитељи, а честитке су прави начин да их на то и подсетите. Иако је неочекивано, и тешко, можда и неизвесно, иза тог великог догађаја избија чудесна истина – једна дивна, храбра бебица је управо стигла у ваше друштво. А лепе вести се не занемарују!

Ако би читаоци ове књиге требало да након читања понесу једну поруку, која бисте то порука волели да буде?

Некад не буде све онако како прижељкујемо и очекујемо, како бисмо волели, како “би требало да буде”. Али то истовремено није знак да све стаје. То само значи да треба да прођемо пут суочавања и прилагођавања новим околностима, како бисмо остварили свој сан. Оптимизам, знање, упорност и љубав стварају чуда. 

.............

Милица Лазаревић Јекић је рођена 1983. године у Смедеревској Паланци. Срећно детињство дугује књигама, да би касније ту љубав крунисала дипломирајући српску књижевност и језик на Филолошком факултету у Београду. Већ више од десет година своје приче исписује на блогу Цвркутање, који се претежно бави савременом књижевношћу за децу и младе и једним другачијим родитељством. Са својом сунчаном породицом живи и ужива у најзеленијем делу Београда, одакле машта на четири стране света.