КЦ Блог

---

15.04.2026

Приказ стрипа ТИЋА И ДРУЖИНА ВЕСЕЛЕ ЛАМЕ

О стрипу се често мисли као о форми једноставној за читање, краткој, динамичној и визуелно привлачној. Управо због тога се понекад потцењује његова моћ као алата за развој читалачких вештина. Али стрип је много више од „лакшег текста”: он пружа визуелну подршку, смањује когнитивно оптерећење и отвара врата деци која тек улазе у свет читања. Истовремено, важно је нагласити да стрип нипошто није једноставна нити површна форма: добра стрип-нарација уме да буде изузетно слојевита, пажљиво компонована и способна да на врло нијансиран начин пренесе емоцију, хумор, ритам и значајне теме, често на начин који је једнако богат као и у прозној књижевности. Тића и дружина Веселе ламе француске ауторке Ан-Гаел Балп одличан је пример како добро направљен стрип може да гради самопоуздање и радозналост код младих читалаца. Али најпре да кажемо о чему се ради у причи, па затим и зашто овај стрип толико добро функционише у пракси.

Група школараца стиже у школу. Тог дана планирано је да се иде на базен. Они себе зову Веселе ламе, увек су спремни за акцију и ничега се не плаше. Њихова мисија за тај дан? Да спрече да њихов друг Павле буде кажњен зато што је опет заборавио опрему за пливање. Да би у томе успели, све што треба да ураде јесте да се ушуњају у школу, украду ствари других ученика, отворе једна врата чачкалицама и, наравно, да их при томе не ухвате... Да ли ће им њихова домишљатост и несташлуци омогућити да успешно заврше своју мисију?

Сад кад знамо о чему се ради, хајде да видимо зашто овај стрип функционише тако добро као алатка за подстицање мотивације за читање. Визуелно приповедање у овом стрипу постиже нешто што многим књигама не успева: даје младим читаоцима јасан смисао приче пре него што прочитају иједну реч. Почетна сцена школског дворишта показује живо игралиште, где се деца играју, читају и цртају. Свако дете одмах препознаје тај свет. Када се Павле појави са забринутим изразом лица, његова емоција је потпуно читљива само из држања тела и погледа, без иједног слова. То је оно што истраживачи називају „механизмом постепене подршке у разумевању“: слике најпре пружају основну представу ситуације, па када дете напокон прочита облачић „Заборавио сам опрему за базен“, оно само потврђује оно што је већ наслутило. Та потврда је мала али снажна когнитивна награда, и управо је то тренутак када дете почиње да верује себи као читаоцу.

А онда су ту и уводне странице с представљањем ликова, које су, морам рећи, неке од мојих омиљених у целом стрипу. Сваки лик је представљен као фотографија залепљена на страницу свеске, са именом и кратким описом исписаним руком. Изгледа топло, ненаметљиво, као нешто што би и само дете могло да направи на одмору. И пре него што почне права прича, читалац по позама и изразима лица већ закључује да је Рада пуна енергије, да је Јо озбиљан тип, а да се Војин лако уплаши. То није случајно, то је пажљиво осмишљен дизајн који децу учи да „читају“ људе и ситуације, вештину која је корисна далеко изван страница стрипа.

Илустраторка Зое План користи прелепо поједностављен, заобљен стил цртања, који је као створен за овај узраст. Ликови имају велике изражајне очи и јасно читљиве емоције, без сувишних реалистичних детаља који би могли да збуне младе читаоце. Посебно је вредно пажње што је група расно и визуелно разноврсна: деца су различите боје коже, косе и типова тела, а нико није представљен као „другачији“ или истакнут на начин који би деловао дидактички или наметнуто. Све тече природно. И док неко од одраслих можда примети и цени ту одлуку, дете то једноставно види као свој разред, своју екипу, своје пријатеље.

Емоционална изражајност ликова је пак нешто што треба посебно истаћи. Када Тића покрива лице, а изнад главе му је само облак магле, не треба нам ниједна реч да знамо како се осећа. Када читаве странице пролазе без текста, само кроз динамичан кадар потере низ ходник, очи читаоца трче заједно с ликовима. То смањује когнитивно оптерећење читања и држи дете ангажованим, што густом прозном тексту ретко успева. А динамика панела, често три брза реда с кратким дијалозима, ствара ритам који вуче читаоца напред, да чита даље.

Сада долазимо до онога што сматрам најважнијим, а о чему се ретко говори када се прича о стрипу као алатки за читање – до јаза између слике и текста. Јер управо тај јаз и јесте прави мотор учења. Стрип Тића и дружина Веселе ламе вешто је конструисан тако да се пуна шала или поента сцене често открије тек читањем текста, чак и када слика већ даје основну информацију. На једној страници Војин каже да се нада да ће бити нудли на базену, а слика само приказује децу како весело корачају према базену. Тек читањем дете открива да он мисли на пливачке нудле, а не на тестенину, и онда следи смех. Тај смех није безначајан: то је тренутак када дете, можда први пут, искуси да се читање исплатило. Да је вредно потрудити се.

За децу која тек уче да читају ћирилицу, ниво тежине је идеалан. Облачићи су кратки, речник је разговорни, а фонт је разигран, неформалан али читљив. Дете које би се опирало страници пуној текста овде види да је сваки панел (квадрат) мали, савладив задатак, са наградом која га одмах чека с друге стране. А награда је у изобиљу: смрдљива чарапа, помешани костими за пливање, финална сцена апсолутног хаоса на базену док један мали дечак мирно плива сам... То је унутрашња мотивација у чистом облику. Тело учи да је читање пријатно, и та лекција остаје.

На крају, оно што овај стрип чини посебно вредним јесте то што расте с дететом. Деца која не знају да читају могу да прате целу причу само кроз илустрације. Читалац почетник додаје облачиће са кратким текстом. Самопоуздани читалац открива и наративне оквире и временске ознаке и фине шале које се крију између редова. Исти стрип, различита искуства читања, а свако од њих једнако вредно. Јер читање, на крају крајева, није само вештина која се стиче, већ и навика која се гради и љубав која се негује. А Веселе ламе су, показаће се, одлични сарадници у томе.

Драгана Радановић, стрип-ауторка и истраживачица визуелног приповедања