КЦ Блог


27.07.2021

Како је Века вештица заволела бајке (и стигла у "Креативни центар")

С ауторком сликовнице "Како је Века вештица заволела бајке" Аном Драговић Дрљевић разговарали смо о настанку ове занимљиве приче и порукама које она носи.

 

Како је дошло до идеје за ову књигу?

Једног дана моја ћерка је с нестрпљењем очекивала своју баку, заглављену у саобраћајној гужви. Да бисмо некако прекратиле време, у ходу сам смислила објашњење засновано на овој истинитој незгодацији и тако се родила идеја за причу Како је Века вештица заволела бајке.

У некој врсти обрнуте Црвенкапе бака с пуним ранцем дарова жури у посету унуци која живи на другом крају града. Уместо опаког вука, бакиним плановима стаје на пут вештица Века, одраније позната деци и одраслима из страшних прича. У причу је улетела попут торнада са опаким планом, али, наравно, није ишло све онако како је она замислила. Века по сваку цену жели да спречи баку да чита унуци бајке и нема појма да иза свег тог ружног понашања, беса и срџбе чучи једно скривено осећање – туга. Није јој ни на крај памети да joj управо Надина бака може помоћи да се осећа боље.

 Коме је књига намењена?

Откад сам почела да читам приче својој ћерки, која сада има пет и по година, приметила сам да добре приче за децу немају стриктно узрасно ограничење. Са три године је више гледала слике и играла се прелиставања, потом је почела да памти причу, а затим и да сама „приповеда“ гледајући илустрације и да запиткује о детаљима. Сада полемишемо о поступцима ликова. Ћерка смишља и своје верзије приче, црта ликове и воли да скрене пажњу на неподударности између слике и текста. А реч је о једној истој књизи.

Волела бих да Века има тај „ефекат“ на децу, да траје и да јој се деца враћају у различитим узрастима. Уопштено, ова сликовница намењена је предшколцима и млађим основцима – да у њој уживају и да увежбавају читалачке моћи.

Волим да нагласим да је намењена и родитељима који изражајно читају и подражавају гласове јер у овој бајци има много усклика и узвика и шапутања у брк, као и громогласног изговарања враџбина у стиху – зато ће се деца и родитељи добро забавити ако се уживе у улоге док читају.

Коју сте поруку имали на уму док сте писали причу?

Истинита прича: у одељењу смо имали другарицу чије је понашање било понекад врло ружно и на питање из споменара каква је та девојчица, покушала сам да одговорим тако да је ипак не повредим: „Она је добра, али на безобразан начин!“

Ова реченица је ушла у књигу, а изговара је мала Нада у покушају да опише вештицу. Сликовница носи поруку да чак ни у бајкама нема искључивих добрица и зликоваца (као ни у стварности) и да је научити да саосећаш с другима и покушаш да разумеш њихово понашање – права правцата супермоћ.

Није чест случај да издавач добије рукопис с већ припремљеним илустрацијама. Како је текао пут ове сликовнице – од идеје до реализације?

Једном речју – трусно.

Када сам написала „прву руку“ приче, била сам толико одушевљена идејом о томе да пишем за децу да сам одмах почела да трагам за илустратором у жељи да заједно, кроз размену идеја и испробавање, разрадимо изглед ликова и сцена. Погрешила сам што нисам озбиљније радила на тексту пре него што сам кренула у ову дивну авантуру. Неке грешке бих сигурно избегла, мада вероватно не бих оволико научила.

Дакле, био је то за мене један велики експеримент, у који сам ушла потпуно неспремно. После завршених првих илустрација била сам на корак да одустанем, али сам осећала да прича има то „нешто“ због чега треба истрајати. Отвориле су ми се очи за нове детаље које могу да уградим у причу, да је разиграм и измаштам нове обрте. Друштвене мреже, пре свега Инстаграм, показале су се као изузетан канал за повезивање с креативним људима. Тако сам дошла до илустраторке Марице Кицушић и прича је могла да почне – други пут.

Када припремиш рукопис с већ готовим илустрацијама – то је мач са две оштрице. С једне стране, имаш могућност да потпуно креативно владаш својим делом и да га реализујеш управо онако како си замислила. С друге стране, то може да буде и рискантно јер улажеш у нешто за шта немаш гаранцију да ће бити објављено, а ни искуство да га уобличиш онако како то знају искусни професионалци. На моју радост, Креативни центар, с директорком Љиљаном Маринковић на челу, препознао је то „нешто“ у мојој причи и свесрдно ми помогао да причу избрусим до најбоље верзије.

 

Илустрације су важан део ове сликовнице. Како је текла сарадња са илустраторком Марицом Кицушић?

Када сам се обратила Марици Кицушић да илуструје причу о Веки, пре разговора о ликовима и сценама, бојажљиво сам је упитала да ли би цртала и бојила руком на папиру. Пред очима су ми непрестано биле генијалне илустрације у књигама за децу из мог детињства, с мноштвом јединствених детаља и богатим колоритом, из времена када још није било дигиталног цртања.

Она је била одушевљена идејом и чини ми се да је та одлука била пун погодак. Марица је на занимљив начин спојила стриповску динамику представљања главних ликова и њихових реакција с магијом бојења акварелом, које је сваком детаљу дало простора да засија и, надам се, привуче пажњу радозналог дечјег погледа.

Верујем да је добра илустрација много више од представљања текста. Та два елемента се допуњују и надограђују. Понекад цртеж носи и скривену поруку, која се чита између редова. То смо, на пример, желеле да постигнемо увођењем Векиног пратиоца, враголасте ласице, која се не помиње у тексту, али чије су позе у илустрацијама „весник“ обрта који ће наступити у причи.

Дакле, илустрације су рађене на традиционалан начин, техником акварела на папиру, четкицом и пером. Све сцене су скениране, а потом завршно „очишћене“ и кориговане тамо где је било потребно у програму Фотошоп.

Пошто није било много простора за грешке и поправке, пре него што је Марица приступала цртању, до танчина смо разрађивале сцене, перспективу, изразе лица и све елементе који ће се наћи на финалној илустрацији.

Које сликовнице ви читате са својом децом ових дана, а које су оне које су обележиле ваше одрастање?

Моје детињство су обележиле руске и белоруске бајке, у тврдом повезу и с краснописом у златотиску на корицама. Моја бака их је држала у поткровљу породичне куће на селу и ја сам сваког дана узимала нову и потурала јој да ми чита после ручка, баш онда кад би она радије задремала. И сада, кад затворим очи, могу да се сетим цртежа чаробне златне птице налик на пауна и царевића који с коња гађа златну јабуку. Добро се сећам и када ми се у рукама нашло легендарно издање Јежеве кућице Бранка Ћопића, које је илустровао познати академски сликар.

Јежурка Јежић је и данас актуелан у нашој кући, а са ћерком радо читам још једну дивну сликовницу коју сам сачувала из свог детињства – Храброг Кекеца, причу о малом пастиру, његовој сестрици Тинки и њиховим авантурама с горском вилом.

Мојој ћерки, а и мени, посебно су драге оне књиге које негују другарство и хумор и имају оригиналне илустрације, као што су: Страшна прича, Једрењак у кукурузу, Приче из шуме, Бели медведић и шарени другари, Матилдин вештичји плес. Од књига које имају мало више текста а мање цртежа тренутно су нам фаворити за читањe: Лота и Пипи Дуга Чарапа чувене Астрид Линдгрен, Приче из витрине Весне Видојевић Гајовић (за читање с мамом) и Касперијада (за читање с татом).

...............................

Ауторка фотографија: Тијана Јанковић/ Miss Stills Photography

 

banka intesa