КЦ Блог

---

29.03.2023

Интервју профил с Јасминком Петровић

Студенткиња новинарства Ања Цветковић јавила се „Креативном центру“ с молбом да је повежемо с Јасминком Петровић. Желела је да са њом уради интервју профил за испит из Теорије и технике новинарства код професорке Сање Домазет.

Како то обично бива, Ања се јавила у тренутку када смо и ми и Јасминка имали пуно посла – у току је био Сајам књига у Новом Саду, гомилали су се неотворени мејлови и поруке, а Ањи се ближио испит... Знали смо да ће у суботу Јасминка бити на Новосадском сајму и потписивати књиге, али сматрали смо да то заиста није право време, а ни место, да се уради интервју који треба да омогући читаоцима да што боље упознају и разумеју саговорника. Али Ања је била упорна. Отишла је у Нови Сад, шармирала је Јасминку и наше колеге из продаје и урадила заиста леп интервју профил из кога смо и ми који са Јасминком радимо годинама имали прилику да сазнамо нешто о њој што досад нисмо знали. Преносимо Ањин интервју у целости и желимо јој пуно успеха у даљем раду.

БИТИ ОДРАСТАО НЕ ЗНАЧИ ДА ИМАШ ВЕЛИКИ БРОЈ ГОДИНА

Драган Сакан поручује: Уради то, ако не ризикујеш заувек ћеш остати несрећна!

Деца са цуцлом у једној и њеном књигом у другој руци нестрпљиво чекају да радионица почне. Са осмехом на лицу отварају своје ранчеве и показују осталима шта се унутра налази. Књига. Не било чија, већ баш њена. Воли када је називају списатељицом, књижевница јој некако изгледа превише озбиљно. Баш као и њен деда Миле никада неће престати да се игра и машта. Увек ће у свом великом ранцу имати књигу коју може да прочита деци, да их нешто научи. Мада се обично на крају испостави да она више научи од њих. Скромна, весела, увек спремна да подстакне људе око себе да буду храбри, да опросте, али најпре да буду своји. Јасминка Петровић.

ЛЕКСИКОН

Лексикон је саставни део одрастања. У свакој школи, сваком разреду, постојала је свеска пуна питања на која сви желе да одговоре. На први поглед једноставна питања, али на крају свега добијемо потпуну слику једне особе. Када Јасминки поставите пар питања из лексикона, то изгледа управо овако.

Омиљена боја јој је наранџаста. „Волим јесен и она ме некако повезује са овом бојом. Не сматрам да је јесен тужна као што то многи романтичари замишљају. Јесен је годишње доба када су у природи истакнуте топле боје, попут наранџасте, жуте, црвене. За мене је то период године када сунце сија најтоплије.“

Цвет невен за њу није само омиљени цвет већ са собом носи једну личну причу. „Мој тата је недавно преминуо. Јако је волео реку Дунав. Он је засадио невен, погледао у Дунав и умро.“

Како је живот посветила писању, омиљена књига јој је била и остала 'Пипи Дуга Чарапа'. „Пипи је важна зато што учи децу да буду храбра, одважна, да се не плаше да кажу оно што мисле и волим што подстиче децу да буду бунтовна, зато што управо таква деца мењају свет.“

Не воли да кува, али спанаћ никада не одбија. „Чудно је то како неке ствари волиш да једеш, па онда волиш и да их спремаш. Поред спанаћа такође волим пилетину, зелену салату и јаје на око.“

Трпезарија је њено омиљено место за писање. „Имам радну собу, али трпезарија је место где имам највећу концентрацију. Волим када чујем како укућани пролазе и звецкају тањирима. Прошла сам све фазе писања. Прва књига коју сам написала ('Гига прави море') писана је руком и још увек чувам тај рукопис. Касније сам прешла на писаћу машину. Наравно, ноћу је било немогуће куцати зато што је цела зграда одзвањала. Како се технологија усавршавала прешла сам на компјутер, међутим, није ми то била најбоља опција. Тек с појавом лаптопа схватила сам да је то најбоље средство за писање.“

Своје слободно време проводи тако што слуша музику. „Нешто ми је сада на памет пала песма 'Девојко мала' (Идоли). Међутим, највећи део времена слушам инди рок. Постоје те неке песме које изнова пуштам док пишем књиге. За сваку књигу ме везује по једна песма.“

По природи је раноранилац. „Одмалена устајем рано. Када сам била мала, најтеже ми је падало да останем будна и дочекам Нову годину. Ништа се није променило ни када сам одрасла.“

Посебна страница у лексикону, која се највише читала и која је све занимала, јесте она на којој је стајало питање: да ли имаш симпатију? „Имам симпатију већ много година. Зове се Влада Петровић. Он је моја симпатија већ више од 40 година и мислим да се толико добро познајемо да више нисмо ни другари него смо две сестре.“

ДЕТИЊСТВО

'Кажи тети Добар дан' је књига која сведочи о једном безбрижном периоду Јасминкиног живота. „То је период између пете и шесте године. Професорска колонија је део Београда где се налазила наша кућа. Тада није било пуно саобраћаја, па је места за игру било свуда. Живели смо у једној великој заједници. У кући нас је било много. Највише сам се играла са Зорицом, сестром од тетке. Некако се увек дешавало да имамо исте играчке, али смо тачно знале чија је која играчка и никада није било свађе. Поред Зорице и мене било је ту још пуно рођака, али и деце из комшилука. Татини родитељи су били стално код куће и највећа подршка. Баба Лала је посебно волела да се увече сви окупимо како би нам причала приче. Волела је да глуми и увек нас је све гледала једнако, па чак је и децу из комшилука сматрала својим унуцима. Викенде сам проводила на Канаревом брду, где су живели мамини родитељи. Ту је деда Миле одиграо важну улогу и научио ме да никада не заборавим да се играм. Викенди са њим никада нису били досадни. Увек је заједно с нама играо жмурке, а увече смо знали да у пиџамама играмо балет. Највише смо волели да се играмо позоришта. Жути прекривач из спаваће собе је био завеса, а у гледалишту су били родитељи. Седели су на столицама прикупљеним из разних кућа у комшилуку док смо им ми показивали шта све умемо.“

Пуно игре и среће, па Јасминка није волела када кућа остане празна. „Нешто ми је увек шушкало и нисам волела тај осећај да је кућа пространа. Међутим, како су године пролазиле превазишла сам страх, али са клаустрофобијом се још увек борим. Скучени простори су нешто што ме веома узнемирава.“

НА ПУТУ КА СТВАРАЛАШТВУ

Пре него што је постала дечји писац, радила је у рекламној агенцији. Међутим, десила се њена прва књига под називом 'Гига прави море'. „То је антиратна прича објављена 1996. године. Боб Живковић је радио илустрацију и књига је препозната у Београду. Уследила су гостовања, разговори у библиотекама, радионице са децом које су ме посебно инспирисале да наставим да пишем. Тада је кренуло моје преиспитивање да ли да радим два посла или да дам отказ у рекламној агенцији.“

Уз велику подршку породице, пријатеља и сарадника Јасминка је одлучила да постане дечји писац. Никада неће заборавити савет директора компаније 'Сачи и сачи' Драгана Сакана: Уради то, ако не ризикујеш заувек ћеш остати несрећна! Јасминка је наставила да пише и за њу је књига увек била и остала средство да се приближи деци. Зато покушава да пише што лакшим и једноставнијим језиком како деца не би имала осећај да је она старија.

КАДА ПОСАО ПОСТАНЕ ПОРОДИЦА

'Креативни центар' је за Јасминку више од издавачке куће. То је породица. „Говоримо о 1999. години. Бомбардовање је на путу, а ја у току једног поподнева чујем како звони фиксни телефон. С друге стране се представља Љиљана Маринковић са идејом да објавимо књигу коју сам већ увелико писала. Књига се звала 'Школа'. Нисам знала шта време доноси. Питала сам се да ли ће уопште бити могуће да се књига објави с обзиром да смо сви већ слутили да се спрема нешто страшно. Прихватила сам понуду. Објављивање књиге је сачекало нека боља времена. Била је то 2000. година. Боб Живковић, мој вечити сарадник, радио је илустрације и са сваком новом књигом смо се боље упознавали. Након овог пројекта уследили су многи други. Радила сам и са другим издавачима. Некада је то било у сарадњи са библиотекама. То су били градови Лазаревац, Зрењанин, Пријепоље и Београд. Неколико књига је написано за издавачку кућу 'Одисеја'. Више пута сам била сарадник у припреми уџбеника за основне школе. Све те сарадње су биле дивне, али остала сам верна 'Креативном центру'.“

У послу је јако корисно када имаш људе који те разумеју и са којима исто размишљаш. Јасминка је имала ту срећу да оформи комплетан тим. Њена ћерка Ана, графички дизајнер по струци, заједно са Бобом Живковићем употпунила је визуелни идентитет и препознатљив изглед њених књига. „Моје је само да пишем. Имам потпуно поверење у илустраторе. Када пишем књиге, замишљам ликове на себи својствен начин, али у тренутку када завршим текст предајем га на даљу обраду. Никада се нисам изненадила када сам угледала илустрације књиге. То је доказ колико исто размишљамо и колико заједно функционишемо као тим скоро 30 година.“

ОДРАСТАЊЕ

Просечан дан започиње хаотично. Нема свеску где записује своје обавезе. Сматра да не зна да одреди приоритете када је посао у питању. Одговара на мејлове, ужурбано кува кафу и доручкује. Већ у неким поподневним сатима излази из куће. Некада гостује на телевизији, организује радионице за децу, посећује градске библиотеке и школе. Сматра да је динамичан живот који води заслужан што данас у средњим годинама осећа већу радост него пре. „Рутина је нешто што људи мојих година увелико имају. Она их чини ушушканим и сигурним. Дешава се да имам обавеза преко главе, да књига треба ускоро да изађе а ја је нисам ни до пола написала. Тада пожелим да имам рутину, међутим, та жеља кратко траје. Волим свој хаос и надам се да ћу до краја функционисати на тај начин.“

Рад са децом је утицао на њу да промени мишљење о доживљају света. „Код њих је све тако једноставно. Не плаше се да кажу да их нешто не занима. Не плаше се шта други људи мисле већ само прате своје снове.“ Испричала је једну занимљиву анегдоту када је први пут гостовала ван Београда. „Радионица је организована у Ботаничкој башти у Пожеги. Библиотекарка ми је пре почетка радионице причала о томе како се деца диве мом раду и читају моје књиге. Када је радионица почела, горе на једној високој грани прошла је веверица. Сви су потрчали да је виде, а ја сам остала сама на позорници смејући се искрености коју само деца имају.“

Није баш све тако шарено и сјајно. Понекад јој се дешавало да је у току рада са децом видела доста незреле родитеље, а зрелу децу. „Како би функционисао у овом свету потребно је да одрастеш. Бити одрастао не значи да имаш велики број година, то више зависи од карактера. Нека одређена црта, доза учтивости и пристојности рекла бих. Нажалост, данас је то реткост.“

ЛЕТО КАДА САМ НАУЧИЛА ДА ЛЕТИМ

Филм је изазвао велико интересовање публике. Гледали су га млади, старији, смејали су се, плакали, опраштали. Добио је велики број награда и признања и доказао да може омекшати свачије срце. 'Sense' продукција је заслужна што је филм екранизован. Сарадњу са њима Јасминка описује овако:

„Почетком 2015. добијам мејл од продукције. Прочитали су књигу и питали ме да ли сам заинтересована за сарадњу. У мејлу је такође писало да је потребно пет година како би се филм уопште десио. Нисам дуго размишљала и одговорила сам: ДА! Уследили су састанци, а повремено су ме обавештавали о свему и слали сценарије. У почетку сам пратила шта се дешава на сету, али када је редитељ Радивоје Андрић преузео главну улогу, тотално сам им препустила цео пројекат. Поента комуникације међу свима нама јесте узајамно поверење.“

Главна порука овог филма јесте опраштање. „Много порука сам добила, како од одраслих тако и од деце. Захваљивали су се и препричавали неке своје личне приче како су опростили пријатељима, породици и мислим да је то највећи успех који сам доживела у својој каријери.“

Јасминка је и сама истакла колико је тешко опростити и испричала детаље своје личне приче. „Највише нас погоди када нам нешто уради неко близак. Дуго сам размишљала да ли да опростим најбољој пријатељици. Потребан је тренутак где схватиш да мораш прећи преко тога. Тада се у глави деси чаролија и после све буде много лакше. С њом данас имам диван однос. Сарађујемо и никада јој нисам рекла колико ме је тада повредила.“

Филм није аутобиографија, али сматра да је лето сваког детета важно. „То је оно лето када одеш као дете, а вратиш се одрастао. Лето је период године када смо сви на распусту, одмору и опуштенији смо. Обично се тада, када нисмо ни свесни, многе ствари догоде. Било да су то прва заљубљивања или одвајања од родитеља некако увек стрепимо. Осећамо малу дозу страха, али нас на крају привуче да доживимо те тренутке и да се упутимо у свет одрастања и спознаје, при чему никада не смемо да заборавимо оно мало и весело дете у себи.“

АЊА ЦВЕТКОВИЋ (2002) рођена је у Ћуприји, а одрасла је у Јагодини, где је завршила гимназију. Тренутно је студент друге године Факултета политичких наука у Београду. У слободно време воли да чита, фотографише и упознаје природу.