КЦ Блог

---

26.02.2026

НАЋИ СВОЈЕ МЕСТО ПОД СУНЦЕМ

Приказ књиге „Невероватне авантуре десет чарапа (четири десне и шест левих)"

Питање налажења сопственог места у свету, одговарајуће средине, припадности, сопствене сврховитости и смисла у данашње време актуелније је код најмлађих (тзв. генерације алфа) више неголи икада пре, када се то углавном подразумевало, долазило само по себи, рођењем, националним идентитетом, завичајном укорењеношћу и сл. Необична збирка прича оквирног типа пољске ауторке Јустине Беднарек ову комплексну проблематику предочава деци млађег основношколског узраста на први поглед крајње једноставно. Свако ко пажљивије завири испод овог дуплог дна текста, иза те привидне једноставности овог необичног света малих бунтовница које нису одустале од својих снова због подсмешљивих коментара других и захваљујући томе постале некоме веома важне, вредне и вољене, пронаћи ће и одговоре на сопствене недоумице и колебања, после одгонетања детективске мистерије и сазнања где одлазе нестале чарапе.

Иако је главна истражитељка случаја несталих чарапа девојчица Басја (или краће – Бе), као главне јунакиње ових прича појављују се нестале распарене чарапе. Незадовољне друштвом, третманом, злобом и подсмехом оних који се никада нису усудили да оду даље од онога што им је судбином одређено (функционалношћу одевног предмета на телу свог власника, простора стана, корпе за веш или веш-машине), оне одлазе у потрагу за својим местом под сунцем и средином која ће их прихватити и у којој ће се осетити потребнима и значајнима. Њихова авантура почиње побуном, напуштањем старог друштва из корпе с прљавим вешом (формални оквир ових прича, почетни заједнички „сабирни“ локус и место баналне егзистенције), када кроз одвод испод веш-машине крену у свет, тј. свака у своју причу. Без обзира на то шта ће која од њих постати (глумица, важна политичарка, краљевски саветник, ружа или мама усвојеној породици мишева), свака ће бити прихваћена, жељена, потребна и – срећна!

Jедина повратница из авантуре јесте Басјина плаво-бела пругаста чарапица са сидром, из пара који је Бе већ прерасла и из времена када се, обучена у морнара, играла с мамом имагинирајући нове приче о црвенобрадом капетану, необичним фантастичним морским бићима и острву с благом. И док леву морнарску чарапицу одвраћа страх од непознатог, десна непоколебиво одлази даље. И поред животне опасности, пада у море и налажења спаса на палуби оног истог пластичног бродића с којим је игра некада почињала, она се није обесхрабрила. Не одвраћају је ни речи пластичног једноногог капетана да су опловили читаву каду, већ упознали сва фантастична бића о којима је приповедала Беина мама и да је време за пензију (у коју одлазе све играчке које деца прерасту, као и све окраћале и омалеле ствари). Након последње пустоловине она се ипак враћа својој уплаканој и усамљеној левој чарапици. Када их Басјина мама опере и поклони једном малишану, отиснуће се заједно у нове пустоловине – дечаков дека испредаће нове занимљиве приче о роботима, витезовима и краљевству бактерија – једнако уживајући у њима као и у оним претходним, морским.

Распарена, усамљена и бескорисна сива десна чарапица, заборављена у корпи за веш (а од чијег је закрпљеног пара настала нова Беина омиљена миш-лутка), отићи ће истим путем, право у своју причу, одлучујући о својој судбини, бирајући лева скретања и миришљаве цветне леје уместо друштва прљавог веша. Нашавши гнездо мишића којима је јастреб уграбио мајку, сива чарапа постаје њихова нова мама, даје им склониште и пружа љубав и утеху. Њима, као и њиховим млађим генерацијама. На крају, придружује јој се и њен пар, сива миш-лутка чарапа, и настављају да живе заједно – „дуго и срећно“, наравно.

Тематски, ове приповетке, у искуству малих читалаца српског говорног поднебља, могле би се упоредити с бајкама Гроздане Олујић – у првом реду Седефном ружом, која, у баналној средини испуњеној досадним разговорима, уместо да пати због давног недосањаног сна и недостижног циља, одлучује да оствари сопствену сврховитост стварајући свој бисер. Тако ће и ове чарапице саме наћи свој пут и постати оно у чему се најбоље осећају. Очито, избор чарапа као јунак(ињ)а ових приповедака поприлично је ограничен (пре свега њиховом примарном функционалношћу) и отуда није најзахвалнији када је реч о могућностима антропоморфизације и персонификације – и поред тога што већ постоји дуга традиција оживелих играчака или предмета који припадају домаћинству. Но, упркос томе, ауторка успева да исприча низ занимљивих и духовитих прича о томе како бити уникатан и различит, односно како бити свој, без обзира на сва обесхрабривања других (који су већ одустали од својих снова), природних ограничености или судбинских условљавања.

 Проф. др Драгољуб Перић
(Филозофски факултет у Новом Саду, Одсек за српску књижевност, Српска и јужнословенске књижевности с теоријом књижевности)