Share

НОВО! ГИГА ПРАВИ МОРЕ

07.02.2024

Издавачка кућа „Креативни центар“ објавила је ново издање прве књиге Јасминке Петровић „Гига прави море“.

Прича о тој књизи већ низ година попут легенде кружи међу пратиоцима Јасминке Петровић и онима што подржавају њен рад. За Гигу зна широка читалачка публика, али су заправо ретки они који су заиста имали ту привилегију да виде и прочитају ову њену књигу. Све то и није тако необично уколико се има у виду чињеница да се прво издање у невеликом тиражу појавило сада већ давне 1996. године. Поред значаја који ова прича носи сама по себи, треба нагласити и то да је прво издање објављено са илустрацијама Добросава Боба Живковића (издавач СМС Тим Талената), што је већ тада најавило нераскидиву и веома успешну сарадњу ове ауторке и њеног највернијег илустратора, као и све потоње књиге које су радили заједно, а по којима их већ дуго познајемо и због којих их волимо.

Данас се књига Гига прави море налази пред нама у новом руху и са илустрацијама Ане Петровић. На сасвим посебан и симболичан начин она нас враћа самим почецима рада Јасминке Петровић и још једном подсећа на оно најбоље и најмоћније у њеном књижевном делу. Могло би се готово рећи да свеукупно стваралаштво те ауторке стоји на раменима ове невелике књиге.

Гига и Цврчак, јунаци приче, уводе нас у простор маште и игре, тамо где има и смеха и радости, где су дани обојени живим бојама. Ту немогуће постаје могуће и стварно, па тако и једно море, велико и плаво, о којем нам, између осталог, говори и једна песма (Плаво море Игора Петровића) може да постане рођендански поклон. Ипак, тај живописни свет двојице дечака који се играју у песку испред једне сасвим обичне зграде, у једном сасвим обичном и безименом граду, није одвојен од реалности – напротив. Јасминка Петровић је, као и много пута касније у свом стваралаштву, верна у приказу слике одрастања, па ту има и тешких тема, које попут одјека стварности стижу из света одраслих и болно се преламају кроз дечје животе. Гига и Цврчак их тумаче и доживљавају на свој начин, својим опсегом емоција и сазнања која су им доступна, показујући нам колико је свет детињства моћан, али уједно и рањив и немоћан да се заштити од удараца што долазе споља.

Отуда ови јунаци који говоре из перспективе детета шаљу веома снажне поруке много старијим читаоцима – у првом реду одраслима, који су одговорни за то какав свет стварају и остављају својој деци.

О томе како је настала књига Гига прави море ауторка Јасминка Петровић каже: „Повод за писање ове књиге била је игра мог сина Игора с његовим пријатељем Гигом. Када би се Игор вратио кући са играњца, усхићено би ми говорио: ’Мама, Гига и ја смо направили планину!’, ’Гига и ја смо направили море!’ Следећи пут би викнуо с врата: ’Данас смо направили прашуму!’ И једног дана сам пожелела да видим то њихово царство. Отишла сам на пољанче иза зграде и имала шта да видим – у трави су усправно стајала три дрвца која су се у једној тачки ослањала једно на друго. Дечаци су трчкарали око та три дрвца и узбуђено ми објашњавали: ’Овде је плажа… Овде је море… А са ове стране је планина… Видиш, на њој је снег… Сад дођи овамо да ти покажемо где је прашума…’ Ја сам климала главом док су ми се очи пуниле сузама. Имала сам осећај да сам тог тренутка, на том пољанчету, спознала бескрај дечје маште и невиности. Кришом сам брисала очи и размишљала: Зашто ова лепота и доброта нестају када закорачимо у свет одраслих? Зашто?

Узрок за писање књиге Гига прави море био је почетак рата деведесетих на територији некадашње Југославије. Вести су биле све страшније и мучније. Возила сам се шеснаестицом ка Новом Београду преко Бранковог моста и гледала у Калемегдан. Осећања су ми се преплитала – била сам и уплашена, и љута, и тужна, и збуњена, и посрамљена, и понижена, и беспомоћна… Пред очима су ми наизменично искакале бруталне ратне слике и слика она три дрвца у трави. Одакле нама одраслима право да кваримо дечју игру?, помислила сам. Зар су наше бедне људске слабости важније од светлуцаве и распеване дечје маште? Мислим да сам књигу Гига прави море почела да пишем на пољанчету иза зграде, а завршила је у градском аутобусу док је прелазио реку Саву.“

Иако писана средином деведесетих и под утицајем тадашњих дешавања у нашој земљи и региону, ова дирљива прича о пријатељству двојице дечака увелико је искорачила из просторних и временских оквира у којима је настала. Нешто слично томе можемо видети и данас, када у сасвим другачијим околностима пратимо животе неке друге деце која толико подсећају на Гигу и Цврчка.

Ана Петровић се храбро одлучила за крајње сведене илустрације, којима на симболичан и веома упечатљив начин гради сцене овог детињства. То није био лак задатак ако се у виду имају бројне емоције које се преплићу на готово свакој страници књиге. Стога нам и илустрације, очишћене од било каквог предзнака припадности и сведене на ону општељудску димензију, шаљу универзалне поруке о важности љубави и пријатељства, које деца тако спонтано препознају и носе у својим срцима.

Данас, готово тридесет година касније, може се учинити да смо предуго чекали на ново издање ове приче, али како и сама ауторка тврди: „Потребно је да порастемо до Гиге.“ Колико смо у томе успели – проценићете и сами када будете прочитали ову књигу.

 

Вести

Брзи линкови
Књиге за децу
Књиге за бебе
Лектире
Књиге за тинејџере
Романи за децу
Сликовнице
Интерактивне књиге за децу
Звучне књиге за децу
Књиге за купање
Књиге о родитељству
Вежбанке за децу
Препоручујемо
Лето кад сам научила да летим
Мој дека је био трешња
Зеленбабини дарови
О дугмету и срећи
Кога се тиче како живе приче
Ципела на крају света
Јежева кућица
Ово је најстрашнији дан у мом животу
Шта да очекујете док чекате бебу
Мишко Пишко
Развојна мапа
Од читања се расте

Корисни линкови

banka intesa