КЦ Блог

---

15.11.2022

Разговори с илустраторима: Милица Стевановић

Од романа за децу до радних листова и уџбеника, Милица Стевановић илустровала је бројне књиге за „Креативни центар“ током година. У разговору нам је открила како је дошло до сарадње са „Креативним центром“, на каквим илустрацијама највише воли да ради, где проналази инспирацију, али и како изгледају неки од њених новијих радова.

Милица Стевановић рођена је 1977. године у Београду. Дипломирала је на Академији уметности у Новом Саду. За „Креативни центар“ илустровала је књиге: „Рода радости“ (2005), „Мој дека је био трешња“ (2005), „Читанка за 4. разред“ (2006), „Имам идеју“ (2007), „Причанка“ (2007), „Животне вредности“ (2007) и многе друге књиге и радне листове.

Како је дошло до сарадње са „Креативним центром“?

Слабо памтим године, тако да заиста не могу тачно да се сетим када је започела наша сарадња. У сваком случају, било је то непосредно по завршетку факултета. Сећам се да сам врло брзо схватила да ме занима дечја илустрација и као логичан корак уследила је сарадња са „Креативним центром“. Послала сам неколико радова и, на своју велику радост, добила прву књигу за илустровање – сликовницу „Рода радости“. Годинама касније, ова сликовница ће у нашој кући бити једна од најчитанијих у вечерњим ритуалима пред спавање.

Која је Ваша омиљена илустрација коју сте урадили за неко од издања „Креативног центра“?

Много илустрација ми је остало у лепом сећању, али ипак ћу издвојити најскорију сарадњу – уџбенике за предмет Дигитални свет. Кроз сва три уџбеника децу воде два мала робота, девојчица и дечак, Ди-Ди и Ен-Ен. Било ми је веома забавно док сам их креирала.

Где налазите инспирацију за свој рад и шта најчешће цртате?

Цртам искључиво за децу, мислим да никада нисам нацртала нешто за одрасле, тако да ми и инспирација долази управо од њих – од моје деце, деце мојих пријатеља, малишана из окружења. Наравно, инспиришу ме и лична искуства која носим из детињства, проблеми које сам тада имала и импресије које сам доживљавала. Оно што ме још вуче јесте природа, разноликост и савршенство које у њој препознајем. Мислим да је то смер у коме ћу се кретати убудуће.   

Која је, по Вашем мишљењу, улога илустрације у књигама за децу?

За мене су илустрација и текст целина. Они причају различите сегменте исте приче. Текст нам даје информацију, а илустрација је ту не да преприча оно што већ знамо, већ да дода нешто ново, нешто што не можемо „прочитати“ из текста. Сматрам да нема велике разлике у значају илустрације ни када су у питању текстови за одрасле. Једино што је за млађе читаоце слика већи део ове слагалице, пошто је њима лакше да перципирају визуелни садржај. Међутим, како растемо текст нам постаје све доминантнији, док се слика, најчешће, потпуно губи. Наравно, веома је важно да илустрација буде адекватна узрасту читаоца, да буде пријемчива, јер ћемо тако „купити“ мале читаоце за убудуће.

Омиљена књига из Вашег детињства?

Моја омиљена књига из детињства је „Бајке Заборављеног језера“ Љерке Анић. То је уједно и прва књига коју сам сама себи купила, од новца за ужину, на школском сајму књига. Прича о малој принцези која није била лепа као све остале принцезе, тужном краљу и војницима сузама радосницама. Говори о универзалним темама, доброти, злу, похлепи, али инсистира на томе да добро побеђује. Ту су уплетена многа значења, која у потпуности можемо препознати тек као одрасли читаоци. Ово је уједно и књига коју сам највише пута прочитала, иако немам обичај да се књигама враћам. И данас је у мојој библиотеци.  

На чему тренутно радите?

Већ неко време радим на једном великом личном пројекту чији ме обим, да будем искрена, помало плаши. Рецимо да тренутно стојим у подножју и гледам у врхове Химајала. Што се тиче друштвених мрежа, знам да ће звучати невероватно у данашње време, али ја их не волим и не користим. Али и то ће ускоро морати да се промени, управо због пројекта који сам малопре поменула. До тада, ево неких мојих нових радова.