КЦ Блог

---

02.07.2019

Запослени „Креативног центра“ препоручују: „Лето када сам научила да летим“

Радећи као лектор у „Креативном центру“, сусретала сам се с мноштвом различитих књига. Неке од њих успевале су истински да ме насмеју, уз неке ми се стезало грло јер су задирале тамо где не волим превише да залазим без посебне припреме, док се у неким причама, морам признати, нисам проналазила.

Једног дана на мом столу појавио се рукопис под називом Лето када сам научила да летим. Знајући да је реч о новој књизи мени посебно драге ауторке Јасминке Петровић, с којом наша кућа већ годинама сарађује, била сам сигурна да ћу се добро забавити. Наравно, нисам се преварила. 

Како су странице књиге одмицале, откривала сам у њој нешто необично, тако познато а у исти мах неодређено, далеко, давно – можда тај верно осликани приморски предео, испуњен поморанџама, насељен темпераментним бакицама гласног смеха и врцавог, дечјег духа, или тај говор, тако бучан, вибрантан, на ивици непристојног, који се кретао од савршено разумљивог до апсолутно неразумљивог. Реч је о хрватском острву Хвару и дијалекту његових мештана – бодулском. А Јасминка Петровић као да је испричала причу из мог детињства, причу о мојој породици и мом сусрету с многобројним рођацима из оне друге половине моје фамилије десет година после рата. И, гле чуда! – била је то заправо прича о многим породицама са овог поднебља. Мислим да је ауторка направила велики искорак када је реч о домаћој књижевности за децу јер је ту отворила поглавље које се ником не отвара ни после толико протеклих година. Између осталог, зато је њена књига и била уврштена у шири избор за НИН-ову награду године када је објављена.

Главне одлике препознатљивог стила Јасминке Петровић ни овде нису изостале, а међу њима је на првом месту – хумор. Много хумора. И лакоћа с којом ауторка приповеда, једноставан и питак језик у комбинацији с пародијом, карикирањем, чак и претеривањем у доживљају појединих радњи, чему су тинејџери нарочито склони. Ауторка то ради толико вешто да читалац од првог тренутка стиче утисак да се пред њим одвија ситком, да је пренет на описано место и стављен у кожу главне јунакиње, што је посебно изражено док она описује почетак летовања с баком и дуг пут аутобусом, током којег је бака затрпава храном, огромним јастуцима, уз пратеће ефекте хркања, мљацкања, гласног коментарисања, негодовања… Све то за једно модерно младо биће – жељно дружења, нових сусрета и авантура – представља најгори могући сценарио летовања.

Оно што се, међутим, крије иза овог наизглед „лаганог летњег романа“ много је дубље и вишеслојно. Ауторка се дотиче многих значајних тема – трагања за сопственим идентитетом, питања припадности и проналажења места у свету у тим незгодним годинама, када су млади склони интроспекцији и преиспитивању, затим међунационалних односа, разлика међу културама, рушења предрасуда у односу на старе особе и веровања да се с њима не може отворено разговарати о темама попут љубави и секса…

Ова књига и одраслима пружа одличну прилику за то да накратко побегну у прошлост и евоцирају неке драге успомене, али их позива и да преиспитају своје ставове и пораде на неговању правих вредности. Ипак, она је пре свега позив младима да искораче из такозване сигурне зоне, да се отисну у неке нове светове и да „науче да полете“. А летети значи бити слободан, ослобођен свих граница и предрасуда.

Мирјана Делић, лекторка