КЦ Блог

---

18.03.2019

Лобања у стакленом звону - Улф Старк о писању прича

Чувени шведски писац Улф Старк је један од оних писаца који сматрају да у књигама за децу не треба бежати од „тешких тема" и каже „да у свакој књизи мора да буде и мало туге како би се радост боље видела". Прочитајте занимљив текст овог писца о писању прича за децу.

За мене као дечјег писца главна сцена, ако се уопште о таквој сцени може говорити, ваљда је сама глава. Моја и туђа. Тамо, унутра, налази се засвођено позориште у којем свест и подсвест изводе своје комичне и трагичне представе. 

Тамо настаје измишљено. Није извесно ко то ради. Тамо се импровизује и проба. Нови језички костими износе се из гардеробе и испробавају се. Главни ликови се смењују (али то сам ипак, у основи, ја). Кулисе се руше: наша стара срушена кућа на селу, учионица у предграђу, моја дечачка соба, пакао, татина зубарска ординација…

Мој тата, који је био зубар, држао је (из непознатог разлога) мртвачку главу у ординацији, у приземљу наше куће. Стајала је тамо, на врху ормана, са ињекцијама и сјајним клештима, и празним очним дупљама буљила с висине у пацијенте.

Можда је тата мислио да она тера пацијенте да јаче зину?

Кад би се тата после подне одмарао, што је радио сваког дана између дванаест и један, дешавало се да доведем неколико другова да бих им показао мртвачку главу. То је уливало поштовање. Морали смо да се ушуњамо да не бисмо пробудили тату. Већ само то било је узбудљиво.

 Онда бисмо се суочили са смрћу.

– Е, ово је господин Густавсон! – рекао бих најмрачнијим гласом пошто бих скинуо лобању са ормана и ставио је на радни сто, поред црног телефона и свеске за заказивање прегледа.

Мртвачку главу звали смо Густавсон по неком мршавом комшији.

На њој је било кукица које су могле да се откаче, а затим је само требало скинути горњи део да би се видело где се некада налазио мозак.

Доња вилица била је покретна.

– Добар дан, добар дан! – рекли бисмо померајући његову вилицу. – Шта има данас за клопу?

– Увек исто. Земља и мало кишних глиста – одговорили бисмо.

Тада би лобања уздахнула.

– Али не буди тужан – рекли бисмо. – Можемо да ти испричамо виц! Хоћеш ли да чујеш један?

Глава би климнула. И кад бисмо га испричали, толико би се смејала да је вилица хтела да јој отпадне.

 – Ох, ха-ха-ха, умрећу од смеха! – рекао би Клас-Јеран, који би господину Густавсону позајмио аветињски глас.

 – Пази, бре! – рекао бих. – Тата ће полудети ако је разбијемо. Вилица је најважнија. Па он је зубар! Ајмо напоље да играмо фудбал!

Тако смо то изводили. Изазивали смо смрт и свој страх. Били смо као мали деветогодишњи Хамлети с Јориковом лобањом у рукама. Плашили смо сами себе, истовремено се забављајући.

Да, у детињој охолости, насмејали бисмо и саму смрт.

То је углавном исто оно што и сада радим.

Претварам своје мање-више детиње маштарије, мирисе, доживљаје, укусе, слике – све сенке живота који сам проживео – у речи. Да бих постигао баш оно што смо моји мали пријатељи и ја некада радили с лобањом у стакленом звону: забави ме, мало ме уплаши и испричај добру причу која садржи и радост и тугу.

Нама, људима, ту зачуђујућу способност дала је природа – да можемо да стварамо језичке паралелне светове, тако упадљиве у својој нестварности, да можемо да осетимо ветар у коси кад окренемо лист у књизи и да чујемо крике галебова.

А природа је ваљда с тим нешто хтела.

Мислим да је хтела и нама да омогући да сопственом животу дамо смисао и створимо узбуђење.

Пре него што смо се мој старији брат и ја родили, требало је да моји родитељи добију ћерку. Тата и мама дуго су покушавали да добију дете и дуго су то чекали. Тата је прочитао све могуће књиге о васпитавању деце. А мама је научила све о нези деце.

Били су припремљени.

Али, када се дете родило, било је мртво.

За маму и тату то је била велика жалост. После смо ми дошли као утеха, најпре брат, а  потом и ја. Али та мртва девојчица још је постојала као неко имагинарно биће у породичном животу. Брзим нечујним корацима прелазила је по паркету. Кад смо седели и јели, каткад се дешавало да мама погледа кроз прозор према задњем дворишту – као да је очекивала да та невидљива ћерка уђе код нас осталих да би јела сланину и купус с бешамелом. Њена одсутна присутност треперила је у ваздуху.

Тада би се тата накашљао.

– Па, момци, шта сте данас радили? – рекао би.

Њему је било теже да се дружи с невидљивим.

Али за мене то није био никакав проблем.

За мене је она била најбоља старија сестра коју сам могао да имам. Никада ме није вукла за косу, нити говорила шта да радим, као што су чиниле сестре мојих другова. Не, она је била дивља и забавна пошто никад није стигла да добије неко васпитање.

Она ми је помогла да извежбам своју способност да се дружим с невидљивим.

Једино што ме је бринуло било је то што неће доживети радости земаљског живота: да одгледа неки стварно добар каубојац, да једе слаткише, да пије газирани сок, да се попне на највише дрво и да се љуља на грани или да упозна моје најбоље другове – Бјернеа, Беру и Клас-Јерана.

Тако да сам је пустио да заузме место у мом телу. Позајмио сам јој свој језик, своје уши и очи и повео је на своја омиљена места. Обилазак сам завршио у татиној ординацији и показао јој лобању у стакленом звону.

– Страва, а? – рекао сам.

– Аха. Хоћемо ли мало да му бушимо зубе? – рекла је гласом који је позајмила од мене, чежњиво гледајући Густавсонове кутњаке.

– Ма не! Још мало па ће тата да се пробуди, тако да сад морамо да се растанемо на неко време – рекао сам.

Написао сам књигу о имагинарној сестри, под називом Моја сестра је анђео.

Кад сам почео да је пишем, опет је дозвана у свој невидљиви живот, исто онако немирна и неукротива као раније. И помислих: Зар ово, у ствари, није оно што желим кад пишем – исто оно што сам желео и у свом детињству – да деци покажем све оно најузбудљивије из свог света? Желим да виде слике мог детињства, да осете мирисе мог детињства, да доживе све драме из моје главе, из њених можданих позоришта.

А данас понекад поведем сестру са собом кад говорим о својим књигама у школама.

Ми – дечји писци у Шведској – често посећујемо школе. Те сусрете са ђацима углавном приређује Центар писаца, организација која посредује при заказивању посета писаца школама, установама, библиотекама итд. С радом је започела 1967. у мом некадашњем стану у Старом граду, у Стокхолму.

Од тада сам био у већини градова у Шведској и срео сам на хиљаде деце.

– Сада ћете упознати правог правцатог писца – кажу наставници.

 Деца ме гледају. Изгледају као да би радије упознала неког мртвог. Што се мене тиче, срећан сам што сам жив. И убрзо почињемо да разговарамо, деца и ја, о томе како су књижевност и речи фантастичне. Како могу да нас одведу на места на којима никад нисмо били, да нас наведу на мисли које никада раније нисмо имали и на то да свет видимо туђим очима.

 – О чему сте размишљали кад вам је наставник читао књигу Моја сестра је анђео? – питам их.

  Неко је мислио на деку који је умро. Неко је мислио на сусеткиног пса ког је чувао недељу дана када је она оперисала колено. Неко је мислио како то изгледа кад се рони отворених очију – на нешто чега у књизи уопште није било. Али пераја јесте. Неко је мислио на то како му је било кад се попео на дрво и пао. Једна девојчица мислила је на то како је, кад је била с братом у биоскопу, свирала дувајући у улазницу све док их нису истерали из сале.

 Тада ми се учинило да чујем промукли аветињски смех моје сестре.

 – Добро – рекао сам. – Сви сте помислили на нешто друго. Тако је то с добрим књигама. Оне нас наводе на то да се нечег сетимо. Оне нам стварају разне слике у глави пошто смо сви различити, а оно што је свако од нас доживео није исто.

– Што нам сад нешто не испричаш? – моле ме. – Па ти си ипак писац, зар не?

 – Да, јесам – кажем ја.

А онда им причам о лобањи у стакленом звону.

Текст превела: Славица Агатоновић