КЦ Блог

---

16.09.2025

АНТИБАЈКА О ПАМЕТНОЈ ДЕВОЈЧИЦИ

Изванредна књига пољске књижевнице Роксане Јенџејевске-Вробел "Малецко краљевство принцезе Аурелије" прави је избор за читаоце млађег школског узраста, али и за све нас старије.

Лако би се могла замислити нека добра, савремена школа у којој се ђацима чита ова бајка и са њима разговара о темама и мотивима који су тако вешто и зналачки уплетени у овај текст. Иако има много елемената бајке, прича коју испреда ауторка заправо је суптилно критичко преиспитивање стереотипа и ситуација карактеристичних за ову књижевну врсту, а присутних и у савременом конзумеристичком свету, који последњих деценија пролази кроз мање или више видљив процес ретрадиционализације. 

Као и у свим бајкама, и овде препознајемо неодређено место радње, али уместо стереотипног почетка (био једном један/једна…) почетна слика оквирне приче веома је типична за живот савремене деце. Стигао је поклон, не знамо ко га шаље, нису га донели родитељи, другари или неко близак. Пре ће бити да је стигла испорука наручене играчке (Тему? Амазон? Шопстер?) и уз њу текстић који подсећа на генерисане маркетиншке поруке:

Драга Аурелија,

Љубазно те обавештавамо да си од данас принцеза. Распакуј своје краљевство и мудро владај њиме.

 

Од детета се очекује да употреби машту, као у свакој игри, али већ у почетној сцени назире се бритка иронија. У шарени и миришљави папир увијен је дворац, а ауторка констатује да су дворац и живот принцезе све што желе девојчице. У свету у коме су све девојчице обучене у розе, дечаци у плаво, у коме се чак и популарне чоколадице уз које стиже и играчкица деле на оне за дечаке и оне за девојчице (јер су играчке прилагођене, како кажу продавачице и програмирани маркетиншки стручњаци), девојчицама се од најранијег детињства прописују друштвене улоге. Зато им се продају пластичне дијадеме, злаћане круне и хаљинице од тила у којима ће личити на принцезе. Али свет наших и дечјих снова, макар они били и програмирани, није усклађен. Дворац пред Аурелијом има све што очекујемо у дворцу, но не можемо се уклопити, димензије нам нису усклађене. У свет принчева и принцеза улази се чудом и излази буђењем, сазнаће читалац на крају, јер ауторка бира очекивану оквирну причу. Простори које сањамо нису нам доступни и у њих можемо ући само захваљујући чаробном спреју који нас све изједначава. Ауторка скреће пажњу да није јасно ко се смањује, а ко повећава у процесу усклађивања: да ли дворац расте до девојчице или се девојчица смањује да би ушла у дворац. И то је прво чудо у овој књизи. Сва следећа чуда су заправо слике реалног у бајколиком свету. Аурелија, а са њом и читалац, суочава се са чињеницом да апсолутна моћ (коју ваљда принцеза мора да има, бар у бајкама) не значи и апсолутну слободу, да се поседице несмотрених одлука виде одмах, али и са чињеницом да док гледамо са стране не видимо проблеме који произилазе из правила и очекивања повезаних са одређеним друштвеним позицијама.

Од девојчице принцезе се очекује протоколом и традицијом успостављен облик понашања и живота. Свако исклизнуће и побуна паметне Аурелије доводи до констернације у окружењу професионалних дворјана. Те ситуације ауторка чини понекад урнебесно смешним.

Дворске даме, чији је једини животни задатак да буду лепе и даме (не тражи ли то данас од нас друштво представљајући у јавном простору жене искључиво као младе, лепе и добро обучене?), вежбају дамске гримасе, баш онако како се данас вежба израз лица пре прављења селфија. Оне у једном тренутку за сваки случај падају у несвест, и то је само детаљ у коме се препознаје суптилни, добронамерни хумор, понекад и иронија, који су можда највреднији део ове књиге.

Ауторка се смеје свим нашим комформистичким навикама. Принц се, на пример, пита како је могуће отићи у шуму без лука, стреле и спреја за комарце. Када принцеза Аурелија не испуни очекивања која се (стереотипно) од принцезе траже, принц тражи рекламацију! У савременом свету у коме се инстант знање преузима из приручника, овај принц ће се ослонити на танку књижицу под насловом Принцеза и како је освојити. Илустрована упуства. Замишљам читаоце који се на овом месту лудо кикоћу.

Нараторка повремено директно истиче иронијски однос према карактеристикама бајке као жанра, али пре свега да би показала спремност паметне и самосвојне девојчице Аурелије да не пристане на предодређеност и клише. Вук није зао, змај није непријатељ. То дворјани теже прихватају него девојчица. Можда најбољи елемент дестереотипизације у овој антибајци је вештица Јага. И у савременом доживљају жене уобичајено је да је стара жена ружна; старост је срамота, нарочито за жену, јер не може да прати императив вечне младости и лепоте. Ова старица није вештица и није зла. Паметна девојчица то схвата одмах, јер се несвесно у сваком тренутку опире предрасудама. Она успева да мења свет око себе и створи краљевство које није слика Мателових и Дизнијевих фантазија. То је свет у коме сви могу лепо и пристојно да живе и где свако ради оно што највише воли и најбоље уме, онако како је у једном тренутку пожелела Аурелија. У том свету принцеза не мора да буде на врху замка и да ишчекује принца, јер „све принцезе морају да ишчекују“. Она прави свој свет и свој живот. 

Читајући књигу Малецко краљевство принцезе Аурелије девојчице, а зашто не и дечаци, научиће да не пристају на неудобне и непријатне „најлепше хаљине на свету“ и да радост могу донети гумене чизме, свест о земљи, биљке које садимо или шоља чаја из специјалног чајника који смо добили од неког ко је умео да нас саслуша.

Када се на крају, очекивано, Аурелија пробуди, вратиће се у свет у коме девојчице и двор нису усклађених димензија, јер на јави нема спреја који ће укинути разлику између привилегованих и остатка света. Дворови, богати и утицајни остају далеки и недоступни и упознајемо их кроз кич приче у лошим „женским часописима“. Остаје нада да ће девојчице, а зашто не и дечаци који су читали причу о догодовштинама уснуле Аурелије, наставити да читају добре књиге, да размишљају о свему што их окружује и да ће се сетити старице Јаге и њене мачке Бабе када у рукама буду имали драгоцену књигу Дубравке Угрешић Баба Јага је снела јаје.

Не би било фер завршити овај текст, а не скренути пажњу на невероватно успешну језичку игру, за коју се морамо захвалити ауторки, али и преводитељици Анђелији Јочић. Дугачак је низ духовито конструисаних придевских именица које користи велики дворски церемонијал-мајстор када се обраћа принцези Аурелији Првој и дечаку принцу смешног принчевског имена – Емерик Хофман Алфред Фердинанд Петнаести. Док их назива Ваша безбрижност, Ваша разгневљеност, Ваша изудараност … променљивост, успаваност, неразумност, нагнутост, брзоплетост … церемонијал-мајстор им се дискретно смеје, али их воли и помало им тепа, а нас читаоце позива да одустанемо од прописаног говора на који нас често терају језикословци и да се играмо, јер је језик, као уосталом и читав живот, простор игре, ако не одсутанемо и претворимо се у мрзовољне, забринуте маторце. 

 

Ружица Марјановић, професорка српског језика и књижевности